субота, 11. фебруар 2017.

Дневник Плавог Вилењака осми део

-Ледане, где смо?
-Нора, Радмило, где смо ово?
-Хајде да се смиримо и сачекамо , осећам да нам ускоро долазе одговори.
Гледајући у екран, Радмило је без трептаја гледао у њега, одговарајући Лани на питања. То његово гледање у екран говорило је да нешто види. Погледао сам!
- Немогуће! Немогуће!
Лана и Нора су пришле и...
-Ратне летелце?! Рекла је Нора.
-Да, а ми смо заробљеници! Промрнџала је Лана. Ледане, Радмило на своја места! Нора, започињемо ,,бежање,,!
Послушали смо Лану, заузели смо своја,места и чекали смо упуства новог капетана. Како Лана започиње ,,бежање,,? Како зна...и прекинула је моја питања у глави.
- Уреду људи, идемо!
Сви заједно најбоље што знамо!
Нора, кристал!
Радмило, укључи напајања!
Ледане, крећи на три!
Започели смо ,,бежање,, на Ланин начин и...
Успева!
Успели смо! Повикао сам!
Наша радост је неописива, али нажалост кратка.
Бежали смо назад према капијама(пролазима) а, за нама непријатељски настројене летелице високе технологије.
Напали су нас у самом пролазу, јер су успели да уђу , за нама су, близу су.
Лана, моја сестра , седела је на месту капетана летелице, тамо где ја треба да седим, јер, да сам ја ту сео, мене би одвели.
Нажалост, летелице непријатеља су , како сам горе већ написао, далеко напредније технологије, тако да су употребили телепорт и у трену одвели нам капетана летелице.
-Моја сестра је на мом месту!
Не, не,...вратите је, мене треба да водите!
Вратимо се брзо за њима!
Покушавао сам али, и Нора и Радмило су ме само посматрали тужно.
- Не, Ледане, морамо даље! Морамо!
Тужног лица је то Нора изговорила, али, није могла да се врати.
Противио сам се и Нори и Радмилу, викао сам на сав глас, да се вратимо, да Лану ослободе а мене заробе!
-Ледане, и нама је претешко ,али, морамо по појачање, а до тада наша Лана ће успети да им манервише! Знам, успеће! Радмило је то у болу изговарао.
Летели смо не знам ни ја куда, не знам где, не знам од кога помоћ да тражимо, само да је нађемо већ.
Летелица је летела брзином светла, брзином етра, најбрже што је могла. Враћали смо се до ,, Беле Звезде,, по помоћ.
 -Кристале активирајте, отварамо капије !
Испред нас су пролази! Идемо брзо, помоћ мора да крене одмах.
Изненада, на самом уласку у пролазе , појави се нов брод! Умало да се залепимо, и ако је то немогуће, али, умало. Избегли смо катастрофални судар, и вину ли се изнад капија.
Када смо се окренули, испред нас најдивнији поглед:  борбени Брод ,,Звезде Беле,, као вођа испред а за њим , милион летача ,,бораца,,! У овом трену, најдивнији призор у Космосу!
Ступили смо у контакт, и са брода нам је речено ,да се враћамо по Лану.
Лана од Вилењака са ,,Беле Звезде,, као и са ,,Плаве Звезде,, има кристал. Тај кристал се активира када је она у опасности и тачно је лоцира где је.
Укратко су ми објаснили, да није било потребно да долазимо, и да су бродови ,,борци,, са летачима са ,,Плаве Звезде,, већ започели спашавање.
Стижемо и ми, и брод у коме је отета Лана одустаје од бежања и намере да било шта учини било коме. Наши бродови су му затворили телепорт, енергетско напајање и преговор не постоји, једноставно, морају Лану да нам ослободе!
Убрзо, Лана се нашла на једном од наших бродова. Рекли су нам да је добро, али, неће се вратити са нама на ,,Мидгард,,. За сада неће, рекао нам је Капетан брода ,,Бела Звезда,,.
Питао сам га да ли, Лана може да нам каже само како је, да је чујемо, али, одговора није било. Брод нас је поздравио и са летачима нестао у једном праску светла.
- Лана је повређена и вероватно је сада борба да је спасу. Рекао сам тихо у пловећој летелици, која ,опет плови не знам ни ја где.
Јецај Норине душе тргао ме је и погледао сам је! Плакала је као дете мало док тражи своју мајку.
Знао сам и осећао да Лана болује, желећи да сам ја на њеном месту, а и требао сам ту бити.
Одједном, сво троје плачемо, сузама помоћ дозивамо, тражимо пут ка Лани,...ваљда зато плачемо!
Лана мора бити добро и не плачем јер се бојим да ћу је изгубити, већ што знам да трпи велику бол.
Радмило, идемо да је нађемо! У сузама сам изговорио, и...
Удар! Непријатељске летелице су се вратиле, да нам се вероватно освете због брода. Удар на летелицу је био прејак и уследио је пад. Катапултом смо се спасли , а да буде срећа већа, налазили смо се у зони ,,Мидгард,, планете.
Успели смо чауром да се приземљимо безбедно, алу, на место ,по мом мишљењу, не безбедно. Око нас снег и лед и зима од које се дах леди. Чуо сам Радмила да је једва изговорио,,Гренланд,,!
Стали смо сво троје и гледали смо се!
- Нора, Радмило, остали смо без комуникације са ,,Звездама,,! Како ћемо знати шта је са Ланом? Наш први задатак је, да, нађемо једну од летелица са ,,Плаве Звезде,, која је слетела када и ја на ,,Мидгард,,! Немамо ништа од помоћних уређаја, све морамо инстиктивно радити и пратити.
Овде где смо нећемо дуго преживети, ако не нађемо заклон.
Идемо, крећимо се, успећемо!

Наставиће се....



С. Рајковић

Нема коментара:

Постави коментар