субота, 18. фебруар 2017.

Толкин - трећи део, извори његовог знања и наш језик







Трећи део:



Када га је једном неко од читалаца упитао писмом (Толкин је често одговарао лично свима, док то није постало толико обимно да је морао да престане) од када он то ствара што ствара и одакле му идеја за све ово; Толкин је одговорио да се не сећа времена пре него је почео да ствара. Од првих почетака свесног живота њега прати све ово што је стварао.

У постхумно објављеној књизи „Саурон Побеђен“ његов син Кристофер наводи један мали податак…мали али од огромне важности. Никада после није он нити било ко из породице даље објашњавао ово. Нити је сам Толкин то радио пре одласка са ове разине постојања.

На страни 308 под ставком 14, Кристофер објашњава повезаност Толкиновог оца Артура са старим, никад објављеним рукописом који је нађен на полицама старе књижаре у Оксфорду која је препродавала старе књиге које нису многе занимале… Књига је написана под псеудонимом…
Заборављена од свих… а ето тако некако неким звезданим начином дошла до правих руку.
Њен назив је изузетно занимљив (то у ствари није званично објављена књига већ рукопис или како на Енглеском кажу-манускрипт)—Quenta Eldalien, being the History of the Elves – Квента Елдалијен – Историја (повест)Вилењака.




Врло занимљив је начин како је овај податак изашао у јавност овде. Наиме Толкин је користио задивљујуће начине да каже све а да сакрије све од непријатеља истине коју је он износио.
Самим тим што је јавно увек говорио да је ово само прича и мит…а у ствари је објаснио у својој тези на Оксфорду да је мит у ствари начин чувања великих истина у човечанству.
Тиме је скрио много од многих.
Кристофер Толкин је објавио један његов (очев) рукопис у два наврата које се зове “Notion Club Papers”.
Tу сам Толкин описује шта се све годинама дешавало са његовим стварним клубом „Инклинзи или Мастиљари“. Ту је и описао како је у том трену 15 година пре него је то њима саопштио (и много година касније Кристофер објавио) он нашао тај рукопис: „Историју (повест)Вилењака“ у тој забаченој књижари која препродаје старе књиге, како га је прочитао и запамтио добро.
Међутим чим је вратио тај рукопис на његово место, отишао је да заврши неке послове. Вративши се поново да би опет читао тај рукопис, налази да је исти нетрагом нестао!
Још чудније, запослени у књижари су тврдили да никада такав рукопис нису видели нити да је тако нешто икад било код њих у књижари!

Да ли је ово било „у прави час на правом месту“ за Толкина?
Да ли му је овај спис потврдио оно што је он целог живота до тада стварао и пре званичне објаве „Хобита“ 30их?
Дакле, његов отац, Толкин сам и њихова породична ствар у вези „Толковања“ (види део први – О Толкину) и сијасет других појединости стварају слику „Зашто и Како“.

У њиховим окупљањима су се често дешавали синхроницитети или усаображености свести. Они су тако долазили до још већих сазнања из свега о чему су писали. „Мастиљари“ су били изузетна група писаца и стваралаца. Једном на њиховом састанку је један од њих причао свој сан који га прогони а он не зна зашто…онда се Толкин сетио овога искуства са рукописом и објаснио осталима. Други пут је Толкин добио у визији нешто као исечак из једног документа на којем су се појављивала нека имена на неком језику који је њима био непознат али који су касније добро разумели.

Успели су да преведу део текста јер се Толкин сетио свога читања из „Историје Вилењака“  и њених Вилењачких језика. Текст је био нека врста хронике или појединости догађаја о пропасти једне древне цивилизације и народа, те огромној планетарној катастрофи која је изазвана људским узроком.
Он је касније све ово дубоко обрадио у причи о Нуменору и пропасти његовој.

Толкин је изјављивао много пута да је он пратио реч као живу ствар која крије кодове знања. И тиме је сазнавао пуно. Тиме је открио огромну повест Човечанства преко њене две гране – Вилењака и Људи.
И како се на крају Толкин повезује са Србима? Тако што је оно што је нашао преко језика и речи га одвело до Винче и Србице записане у њој. Наравно, не зна се да ли је он икада био у Србији али се зна да је знао наш језик. Сада видимо зашто га је и учио!
Зато што је открио речи које су из старог језика Срба, пре Санскрита или било чега знаног.
Он је тај језик назвао „ Адунаик“, народ који је живео тада у Нуменору је он назвао Дунедаини“ „Аталанте“, „Авалоне“…Дунав, Антлањ, Авала, Дунављани… А где је река Дон или Људи из старе Ирске Туате де Данан… град ЛонДОН…СингиДУН (ум)

У својим делима толико има Србских, Руских и Аријевских имена да се може рећи да је то скоро три четвртине свих имена особа, градова, река, шума, планина- Толкин употребио из нашег језика.

И на крају овог дела да поменемо имена прва два краља тог прастарог краљевства које је Платон назвао Атлантидом (Анти-део старих Словена који си основали краљевство Антлањ).

Први се звао Елрос а његов син Вардамир.
Ел је на Вилењачком „Звезда“ и све повезано са Звездом. Рос je пена или Звездана роса, белина, звездана прашина одсјај, зраци…
Раса-Рашка-Расија-Русија-Раса(чистота), Расни, Расна (светла и света)…

Вардамир…Варда – краљица Звезда – мир – (на Руском свет) на нашем мир-спокој.
Река Вардар, место Вардиште…
Све то имамо ми на просторима где живе Срби.



Запамтимо, реч је светлосни код, закон и симбол. Реч је моћ кoја je скривена.
Толкин је то знао и нама преносио преко својих дела која се тичу једног дела Повести Човечанства. У наставку писаћу о самом делу и делима и главним ликовима који су пробудили генетска сећања уписана свима у наш ДНК.
Изгледа да је она стара изрека- Говори Србски да те цео свет разуме- ипак била дубоко истинита…




Адунајски језик (његов Латинизовани начин писања) и Енглески превод испод

















Нема коментара:

Постави коментар