Monday, February 13, 2017

Дневник Плавог Вилењака десети део

Проласком кроз временску капију, осетила се разлика, као да је смиренија ситуација. Можда је то тако што поново идем истим путем, а, можда је заиста нешто измењено. Посматрајући Звезде које на Светлосне линије личе, присећао сам се доживљаја са, Ланом, Нором и Радмилом. Заиста су ми недостајали, и по први пут жалим што сам ратник. Не жалим што остављам дом свој, заправо га и не остављам, јер, Космос је цео, мој дом. Недостаје ми моје Јато!
Против свог срца не могу да се борим, препустио сам се сећањима, ма колико ме болела, јер, морам их одболовати.
Остао сам у својим мислима све до ,,Мидгард,, зоне. Капетан је позвао нас десетак и поделио је задатке свима, осим мени. Моји задаци су на ,,Мидгард,, планети сакривени, и сам их морам пронаћи, рекао ми је и отпратио нас је до летелице ,,Летач 008,,.
Све је исто као први пут, и посада, и летелица, има једино разлике у задацима и броју летелица. Овог пута иде само ,,Летач 008,, на ,,Мидгард,, планету.
И, напуштамо брод без поздрава, без узбуђења, без радости,...желео сам оне летове са мојим Јатом да вратим, али, узалуд, остају само у сећању.
Приземљени Вилењаци напуштају летелицу, ја остајем да је сакријем(искључим видљивост) и да нађем подземни град на који ме је ,Лана упозорила, и још је нагласила, да, град чувам и сачувам од људи и нељуди.
Стазама познатим срцу мом ишао сам до града испод стена, испод земље. Застао сам у дворани, у којој бејаху записи, и опет почео од почетка. Тек сада видим и разумем записе: ,,Суштином дођи у времену том,,!
Одјекивало је у мом уму свако слово, сваки тон, прочитане поруке, и на вратима, која воде у свет ,,Плаве Виле,, моје срце задрхта чудно. Врата су се сама отворила, и, на моје изненађење, дочекао ме је Стари Мудрац. - Уђи, дете, вековима те чекамо!
Ушао сам у Свет ,,Плаве Виле,, где је све другачије, као да нисам на ,,Мидгард,, планети, као да сам у Свету Божанских Бића.
Гледао сам око себе сасвим сигуран да све ово први пут није било овде, био сам сигуран... -Стари, овај Свет није као пре?! Мудраче?!
Окретао сам се ,али, Старог није било.
Признајем, по мало сам и уплашен. Где је нестао старац?!
Шуме, цвеће, потоци, реке, ливаде и траве,....све је другачије. Осећао сам присуство ,Бића Светла, осећао сам мир, осећао сам, Свет доброте.
Лана ме је, први пут, водила до дома свог, и сећам се стазе куда смо шетали. Нашао сам је и упутио се кроз шуму , према пропланку где сијају као Звезде, плави цветићи.
Седео сам можда сатима, мислећи о , Лани, Нори, брату,...ни ова лепота око мене, није могла тугу да победи, срце тражи своје миле. Погледао сам оне цветиће, плаве и мирисне, и осетио сам као да су ту сели, да слушају моје приче. -Видите, цветићи, тамо горе, високо , Звезде сијају за вас, и на једној Звезди су моји мили.
Као да сам полудео, причам цвећу и то причам гласом бесног човека. Свашта! Како бесан неко може лепоту Звезда описати
- Настави! Желим да слушам о Звездама, ја никада нисам био тамо!
Скочио сам збуњен, и окретао се ,гледајући около,тражећи Биће које ми се обратило!
- Ту сам, горе, погледај испред себе! Горе, горе,...
-Птица која прича? Прокоментарисао сам!
- Настави, Вилењаче, молим те, причу о ,Звездама, јер, ја не могу да летим толико високо, а , силно желим.
- Стани мало! Како ја разумем тебе? Како уопшет ја ...
- Овај Свет није свет људи, није Свет омаја, илузија, лажи. Овај Свет је Свет , Вила и Вилењака, Свет Љубави, лепоте и Божанства.
Ја сам овде векове провео, чекајући, Плавог Вилењака са ,,Плаве Звезде,, да ме поведе на лет, Звездани лет.
- Чекао си ме вековима?
- И много више! Не сећам се, од када сам овде. Пре неколико стотина година, долазио је, Плави Вилењак, али, нисмо се срели. Његов пут није био пут у ,,Град Богова,,.
- Где је тај град?
- И ономад си га тражио, али, омаје су те одвеле у далеке градове, пуне лажи и таме. ,,Град Богова,, је испред тебе, само, очима Вилењака можеш га видети.
- Ја јесам Вилењак! И, ако је ту, зашто га не видим?
- Гледај очима Вилењака, а не човека! Поновила је птица.
- Ономад сам га тражио, рекао си?
- Јеси, Вилењаче. У то доба бејаху тамни јачи по све овде, на планети, у којој Љубав нестаје. Тада те одведоше, силницом, далеко од нас. Нисам знао шта су ти учинили, па сам послао Јато Вилењака да те нађу. Нико се никада није вратио.
- Мораш ми рећи све што знаш!
Како сам то изговорио, птица је излетела из крошње Величансвеног Х
раста, и спустила се на пропланак испред мене.
Најлепши Соко ког сам икада видео, стајао је поносно гледајући ме у очи.
Бљесак светла замути ми вид, и уместо Сокола, испред мене је стајао Мудрац, који ме је дочекао испред врата.
- Стари, то си ти?
- Очекивао си неког другог, Вилењаче?
Кроз осмех ме упита.
- Не, не, нисам очекивао....
-Обећај ми, Плави Соколе, да ћеш ме повести са собом на ,,Звездани Лет,,!
- Обећавам, Соколе! Рекли сте ,,Плави Соколе?!
- Да! Вилењаче, твоје право име је , Соко, Плави Соко, и сваки Вилењак овде на планети зна причу о теби. Сваки, Вилењак чека твој долазак, и коначну битку за Светло!
-Зашто га мучиш, 'тицо?
Неко је грубим и јаким гласом проговорио иза мене. Окренуо сам се укочен и ...
-Ти си жив? Хоћу рећи, знам да си жив, али, да имаш очи и ....да имаш лице и глас! Не, немогуће...
-Заборавио си ме, Вилењаче, а ,некада си крила на мојој крошњи одмарао, и ,дом свој имао. Заборавио си, Вилењаче мили, јер те је омаја у тмини прогутала, у битци, испод Куле, поред Храма Сунца, на планини Богова!
- Ја сам крила имао? Промрљао сам нејасно, буљећи у Храст који прича.
- Имао си крила, Сокола Плавога, Витеза Божанскога кода, Витеза Светлосне Сабље!
На твом срцу је знак , Сокола Плавога, а, имаш га и на руци, са којом Сабљу вадиш на црнобога и слуге његове.
Да, имам биљег на десној шаци, личи на ...испружио сам шаку према, Мудрацу, а, он је наставио заједно у глас са Храстом : ,,Тролист,,!
 - Знате да носим тролист на длану? Како?
- Био си овде ,познајемо те, а, сваки пут док си пролазио кроз прстен око ,,Мидгард,, планете, тмина ти је ум брисала , а , срце залуђивала.
- Како да се сетим вас и живита витешког?
- Љубав је кључ , Вилењаче драги, Љубав чиста, Божанска може тмину да одагна!
Храст је то изустио и, поново је стабло као и пре, без лица, а, Мудрац је Соко Бели који писну и нестаде у трену. Гледао сам збуњен, и питао се, шта се десило, где нестадоше?
Из шуме је долазио звук, као да неко или нешто трчи, трчи брзо и, по звуку ломљења сувих грана ,рекло би се да је и велико. Уплашен потрчао сам брзо према Храсту и још брже пењао се на дрво, да се сакријем, јер, од буке ,крв ми се ледила.



Наставиће се.....



С. Рај

No comments:

Post a Comment

Note: Only a member of this blog may post a comment.