Кретање кроз снег уз ветар је било претешко, и Радмило је предложио укопавање у снег. Трајало је копање снежне рупе дуго, јер нисмо имали ништа од алата. Најважније је да се склонимо од ветра. Сакривени испод снега, мислили смо само о томе како даље, јер овако ништа не постижемо, а, Лана је тамо негде бори се да преживи.
Ћутање је прекинуо чудан звук. Гледали смо се збуњено. Звук је долазио из снега испод нас, из земље,..као да је тунел испод нас. И, само један Норин покрет, а окренула се да провери излаз из заклона, испод нас је почело тло да се покреће као да се отвара. И, јесте! Изненада, пропали смо у земљу. Трајала је борба да се извучем из снега, који је ублажио наш пад, јер смо пропали кроз лед и земљу, а све то се заједно сручило на нас. Испред мене, и иза мене тунел мрачан и велики попут тунела кроз који пролазе летелице. Од , Норе и Радмила ни трага, и прионуо сам на посао, копао сам снег уз вику и дозивање Норе и Радмила. У једном трену сам чуо и једно и друго. Застао сам да утврдим одакле долазе гласови. На самом врху, померао се снег, а то је знак да су ту. Успео сам да се попнем и са моје стране сам рукама које скоро и да не осећам од промрзлина, копао снег. Радмило је био први, извукао сам га, а ,онда смо заједно помогли Нори да изађе. Нора је имала повреди десне ноге и десног грудног коша. Радмило је успео да јој фиксира ногу ,и да наставимо кретање, јер је мировање у том ,сада већ отвореном тунелу било кобно. Радмило са леве, ја са десне стране, загрлили смо Нору и понели дубоко у тунел. Нора је бол трпела , трудећи се да не испушта крик јаука, јер још увек не знамо, ко су домаћини ових тунела, џиновских размера. Бежали смо, не знајући од кога, а, исто тако, незајући према коме или чему трчимо.
Изненада, испред нас су се појавили роботи. Знали смо да смо управо ловине, и да нам следи борба.
Сакрили смо , Нору у једну пукотину на тунелу, јер је незамисиво да уђе у борбу са онаквим повредама, од којих повремено губи свест. Испред нас два робота, машине роботи, иза нас више њих. Радмило, мој брат млађи, погледао ме је и узвикнуо: ,,Борба је неизбежна! Иди према оним ( показао ми је на два робота) и када прођеш, не враћај се, настави даље, тражи летелице! Ја ћу исто учинити на другој страни!
Свако на своју страну и борба почиње. Није тешко манервисати машине, споре су, једина и најважнија тактика је брзина и удаљеност. Успео сам олако проћи роботе, који су се кретали бучно у намери да ме униште. Потрчао сам дубоко у тунел,а они замном. Радмило се бори са њих више, и верујем да је и он већ прошао, и да њега прате на другу страну, а да је , Нора остала безбедна.
У тунелу нема осветљења, осим од робота који ме јуре и који су започели кретање на точковима. Е, сада је већ проблем, јер, имају и они брзину. Трчао сам и брже од етра, само да се домогнем срества са летење, јер, Нори је потребна помоћ. Изненађен погледом, застао сам! Нашао сам се испред ко зна колико робота , који су ,,искључени,, јер не мрдају. Као да су паркирани. Потрчао сам између њих,а она два замном. Успео сам да изађем неприметан и наставим да тражим летелице. Неколико тунела испред мене, а ја бирам први и бежим трчећи уз сам зид. Помислио сам да она два робота нису приметила у који тунел сам ушао, па су отишли погрешним, али, нажалост није тако. Крај и овог тунела, а испред мене призор неочековано болан. Они роботи са којима се мој брат борио су стајали испред мене, држећи и Нору и Радмила заробљене.
-Не, не, немогућее....
- Бежи, Ледане, бежи! Настави, тамо су летећи објекти! Радмило ми је руком показао на тунел иза њега.
-Видео сам! Трчи, трчи брже!
Гледао сам брата заробљеног и Нору која је у несвести и нисам могао даље. Не могу да га послушам, да одем а они да остану. Не могу!
-Нее! Све што сам рекао ,и потрчао на робота који је држао Радмила.
Остали су кренули на мене, и настао је хаос. Нисам ништа видео, нити чуо, нити осећао,....мрак и тишина.
Ништа око мене,само празнина,само тишина, сећања и то је то.
Не знам колико сам спавао, али, пробудивши се везан на неком столу, ни мало пријатна ситуација. Колико сам успео да видим онако везан, ја сам на неком броду, у капсули, везан и сам. Гледао сам и мислио и на Лану, и на Нору, и на Радмила. Питао сам се, где ли су, и јесу ли живи, или сам ја, нажалост једини преживео! И, ако јесам, боље да нисам, јер већ сам мртав овако везан, на милос и немилост оном ко ме држи овде.
Изненада, врата од капсуле су се отворила, и појавио се човек!
-Где сам? Ко си ти?
Изненађен вероватно што сам будан, пришао ми је! Насмешио се и погледао у неке апарате изнад мене.
-Реци ми, где сам, и зашто сам везан?
И даље ме је само гледао, осмехнуо се и отишао. Након само једног минута, вратио се са још људи. Обучени су у бело, а то значи да су доктори, научници.
Поново сам питао, где сам и зашто сам везан, али, они су само ћутали и гледали. Одједном почињу комуникацију и ја их ништа не разумем. Збуње сам!
- Ја сам, Ледан и долазим са ,,Плаве Звезде,,! Рекох опет нешто, само да би неко од њих почео комуникацију самном.
Ништа, нико ништа ми не одговара,а, причају на свом језику, не престају.
Сваки доктор,научник је посматрао по једнан од апарата изнад мене, а двојица су гледала у мене и смешили се.
Опет сам их питао, ко су они!
Узалуд, јер, нити они мене разумеју ,нити ја њих!
Сада сам збуњен. Где сам? Ко су они?
Људи су, видим, али, зашто ме не разумеју?
-Ледане, будан си? Како си?
Јасно чујем да је то Радмило, али ,нисам чуо врата да су се отворила ,јер сам био замишљен.
-Радмило! Жив си, брате! Где је Нора? Где смо ово ми? Зашто сам везан?
- Ледане, брате, најважније је да смо добро сви. Нора се опоравља на одељењу, а ти ћеш бити одвезан, само престани да се отимаш и престани са оптрим покретима. Када су нас спасли, ниси био свестан и понашао си се према њима као према оним роботима. Вероватно су роботи услед борбе укључили механичко брисање свести на неколико сати, па ниси био свестан ни ко си , ни ко су ти непријатељи. Ова бића су нам притекла у помоћ, а ти си покушавао и са њима да се бориш, не знајући ко су они.
Нора је збринута и опоравља се, чека те на чајанки. Насмешио се.
- Кажи им да сам добро, и да ме одвежу. Заиста ми је жао ако сам проблем направио, јер, не сећам се ништа осим напада на роботе и...
Чекај, где смо и шта је са роботима, ко су они?
-На ,,Мидгарду,, смо, у сакривеној области, на опоравку,а они роботи су Свемирски путници, који су овде заглављени и немају никакве лоше намере, осим ,да одлете што даље од ове планете.
- Сећам се да су нас јурили!
-Јесу, али не да нас униште, већ да се информишу где су. Ова бића су дошла у правом трену, на самом почетку напада. Баш, када си кренуо на робота, они су се појавили и прекинули сва дешаваша, замрзнули су све нас и довели овде. Роботи су добили шта су тражили и послати назад ,а, ми смо још овде, због Норе и због тебе.
-Како све то знаш, када причају чудним језиком?
- Услед брисања свести, обрисано ти је и знање језика, тако да, ти сада комуницираш једино са језиком ,,Плаве Звезде,,. Временом знање ће ти се вратити, можда, за сат или два.
Наставили смо причу одмах после одвезивања и отишли смо код Норе.
Изгледала је добро, није имала болове и могла де да дише нормално. Радмило јој је објаснио да ћу сат, два ћутати, док се не врати знање језика.
За кратко време сам се опоравио. Нора је морала да остане док јој се нога не опорави, а, Радмило и ја смо напустали базу и отишли да тражимо вилењачке летелице.
Путовали смо дани и ноћ кроз пустињу, а , када смо стигли у неки град, возач нам је рекао да напустимо возило и да наставимо даље сами, он мора да се врати.
Град је чудан, није ни сличан граду у ком смо , Лана, Нора и ја шетали. Радмило је приметио да сам збуњен и схватио је да нисам упућен у дешавања.
-Ледане, знаш ли ,да време није оно време, у ком смо били пре само неколило дана?
-Како није исто?
- Нисмо у 2019-ој години.
-У којој смо, Радмило? Викнуо сам!
- У 2255- ој смо!
- Рекли су ти?
- Објаснили су ми,да је то био једини начин да останемо живи.
- Добро, сада знамо где смо, и немамо времена да завирујемо , морамо да тражимо летелице, Радмило.
Гледао сам око себе, некако људи нису као у 2019-ој , некако нису опијени. Радује ме то, и ако немам баш времена да анализирам свет око себе, осећам да је другачији, да је лепши. Стали смо да попијемо воде из чесме на тргу. Поред нас је стала стала жена, и окренута леђима као да је крила лице, рекла је:,, Пратите ме, Вилењаци,,!
Послушали смо је, кренули смо за њом без страха, низ дуге улице. Водила нас је у једну зграду на дну улице . Зграде су имале боју лаванде. Ушли смо у последњу зграду ,са леве стране улице, а, она нас је сачекала на степеницама.
-Лана?! Узвикнуо сам, а замном и Радмило.
- Сестро моја, добро си?
- Не брините, мили моји, ја сам добро. Дошла сам да вам пренесем планове ,,Звезда,,!
Радмило, мораш да се вратиш на ,,Звезду,, да би путовање поновно на ,,Мидгард,, убрзо добио!
Нора се исто мора вратити. Где је она?
-Остала је на опоравку од повреда.
-Позваћемо је када кренемо. Рекла је на брзину, Лана.
- Ледане, и ти се враћаш, с тим што ћеш се вратити на ,,Мидгард,, овог пута први!
-А, задаци са ,,Плаве Звезде,,?
- Остављам, Вилењака да их обави, и постави знакове за наше друго слетање.
Пођимо по Нору и одлазимо са ,,Мидгард,, планете.
Лана је потрчала у други део дворишта од зграде, а за њом и нас двојица.
Испред нас се појавила енергетка светлећа лопта.
- Уђите, идемо по Нору.
Лана се стопила са светлосном куглом ,затим Радмило па ја.
Нора се придружила путовању након неколико тренутака. Поново смо сви заједно, поново ми је срце на месту.
- Ледане, Леедане, пробуди се!
Тргао сам се! Испред мене је моја мајка.
- Ледане, устани, пут те чека!
Невероварно! Понавља ми се све! Исто овако ми је мајка рекла када сам са ,,Плавом Звездом,, одлазио на лет.
Збуњен, устао сам, и напустио дом размишљајући ,шта ми се дешава.
-Ледане! Зачуо сам, Радмила.
- Откуд ти овде, брате? Ти си на ,,Белој Звезди,,?
-Завршио сам задатак тамо, сада сам овде.
Чекај мали, ти се сећаш свега? Питао сам га!
- Сећам се, брате, и сећам се да нам је , Лана рекла да се враћамо сви на ,,Мидгард,, али другим редоследом.
- Где је, Лана? Нора?
-Лана је иза тебе, а, Нора је на ,,Белој Звезди,,. Очекујемо је сваког трена да дође.
-Доћиће, спрема се да крене. Рекла је , Лана, која је долазила иза мене, са плавим цвећем у рукама.
-Ледане, ти ћеш да кренеш на ,,Мидгард,, данас. Радмило, Нора и ја долазимо касније. Спустаћеш се поред подземног града, из ког ћеш контактирати са ,,Звездама,, и ми са тобом. Мораш добро да чуваш наш град, да га нико никада не пронађе. Сваки пут обрати пажњу да ли те неко прати.
Збогом, брате и ускоро се видимо! -Збогом сестро!
Загрлио сам је снажно и нежно истовремено.
-Радмило, чувај нам сестру!
-Обећавам, брате!
Поздравили смо се и опростили у сузама. Опет одвојени, опет све из почетка.
-Поздравите Нору!
Махнуо сам им и то је био последњи пут да сам их видео.
Брод ,,Плава Звезда,, поново лети према ,,Мидгард,, планети. Све је исто, посада, опрема, летелице, ....опет кроз исто пролазим.
Наставиће се....
С. Рајковић
No comments:
Post a Comment